Počeo sam da shvatam onu staru Einsteinovu tezu o zakrivljenosti prostora i vremena u okviru teorije relativiteta (koju ovih dana intenzivno rabe filmadžije, od biografije Stephena Hawkinga "The Theory of Everything" do "Interstellara") u trenutku prvog suočavanja sa spoznajom da je astralna projekcija Cliftona Cheniera, koja je ušla u močvaru Louisiane negde na obodima grada Lafayettea, isplivala hiljadama milja dalje, u Ženevskom jezeru u Švajcarskoj, kao čovek od krvi i mesa, Robin A. Girod. Tamo su ga čekali Cyril Yeterian i Xavier Bray da oforme grupu Mama Rosin, sigurno najbolji swamp blues – cajun – zydeco bend nastao izvan delte reke Mississipi (koju ne treba mešati sa deltom Mississippija smeštenom 300 milja severno, od Memphisa, Tennessee do Vicksburga, Mississippi između reka Mississippi i Yazoo, jednim od najplodnijih zemljišta na svetuu kojoj je nastao delta blues). I svirali su taj svoj swampblues desetak godina momci iz grupe Mama Rosin sa takvim uverenjem, osećajem i stilom, kao da su, dok su bili deca, s aligatorima iz močvara Louisiane igrali drevnu igru Duck, Duck, Grey Duck dok, iz albuma u album, nije počeo da bledi taj ukus i miris močvare.

Pošto Robin Girod nije čovek koji otaljava posao, shvatio je da je došlo vreme da se rastane sa svojim dugogodišnjim kompanjonima i da počne nešto drugo. Pošto Robin Girod takođe nije čovek koji smišlja projekte, već sve što radi, radi iz srca i duše, nastavio je da radi isto što je radio do tada. Samo su mu se saradnici promenili (Nelson Schaer bubnjevi i Pierre–Henri Beyriere bas) i verovatno je to presudno uticalo da swampblues/cajun/zydeco zameni sa garage rockom/r’n’b-jem/doo-wopom, tačnije rečeno, rock’n’rollom. Masno, prljavo, mokro od znoja. Tako to zvuči.

Ne znam da li ima smisla opisivati svaku od dvanaest pesama na albumu garažnog roka, jer nema tu mnogo šta da se kaže. Videćete sami da li vuče korene iz doo-wopa, rhythm & bluesa ili surf rocka, tekstove ćete teško razumeti i nećete time mnogo izgubiti, ali ćete svakako, ako niste gluvi, osetiti energiju i instinkt. Osetićete da ti ljudi izbacuju iz sebe muziku koja nije rafinirana razumom. Kad razmišljam o garažnom rocku pada mi na pamet da ako bi se koristila pravnička terminologija vezana za krivično delo ubistva, garage rock bi bio ubistvo bez predumišljaja. Uđeš u studio na ne više od tri dana, platiš za to ne više od par hiljada dolara, uključiš instrumente u pojačala, odvrneš ih do daske, uključiš opremu za snimanje zvuka, snimatelju kažeš da ne dira one dugmiće i potenciometre i pičiš! Nema promišljanja, planiranja, pravljenja koncepata, probnih snimaka, peglanja, produkcije, miksovanja, postprodukcije, marketinga, promocija. Robert Girod se, sudeći po tome kako zvuči ova ploča i kako je i koliko promoviše, sasvim pridržavao ovog mog uputstva. I zato je ovo garage rock. I to dobar garage rock.