Prava poslastica za ljubitelje amerikane stiže iz kuhinje Rawlings/Welch. Ovoga puta u glavnoj ulozi nije prominentniji deo najkreativnijeg dueta koga amerikana u ovom trenutku može da ponudi, Gillian Welch, već čovek iz drugog plana, njen životni i muzički partner, Dave Rawlings. Ovo je druga ploča izdata pod imenom Dave Rawlings Machine. Prva, "A Friend Of A Friend", izdata je sada već davne 2009. I pre i posle toga Dave Rawlings je učestvovao kao gitarista i kompozitor na svim albumima koje je Gillian Welch objavila. Bilo da je nosilac albuma Gillian, bilo da je to Dave, atmosfera je slična, razliku pravi daleko ekspresivniji Gillianin vokal, što nikako ne znači da i ploče koje su izdate pod Daveovim imenom nemaju svoje adute.

Kad sam spomenuo poslasticu, odmah da objasnim. Nisam mislio na instant poslastice iz restorana brze hrane, više sam mislio na Rozen-tortu moje babe koja se pravila od sedam ručno razvijenih kora i morala je da odstoji bar tri dana u sobi sa podom od nabijene zemlje da bi upila potrebnu količinu vlage. Mukotrpno je bilo to čekanje, ali bi se uveliko isplatilo jer taj ukus i dan danas pamte gustativne papile mog jezika. Tako je i kod Dave Rawlings Machine – dugo smo čekali ovaj album i kada smo ga dočekali mogli smo ponovo (po ko zna koji put) da osetimo tako dobro poznati slatki ukus country rocka.

Svega sedam pesama ima na albumu ali su prilično dugačke (ukupno 44 minuta). "The Weekend" kao da je nastavak Neil Youngove "Out On The Weekend", a i sledeća "Short Haired Woman Blues" naslanja se na Younga iako vokalne harmonije vuku na Gary Louris/Mark Olsonovsko slaganje glasova. Jedanaestominutna "The Trip" i "Body Snatchers" su, opet, prizivanje Dylana bar što se vokalnih figura tiče. "The Last Pharoah" i "Candy" idu pravo u sedamdesete do Nitty Gritty Dirt Banda i preko njih još dalje u prošlost sve do legendarnih Carter Family. "Pilgrim (You Can’t Go Home)", poslednja pesma na albumu kao da je davno izgubljeni snimak sa "Basement Tapes" sessiona Bob Dylana & The Banda.

Ne treba shvatiti bukvalno ove poveznice koje sam napravio, neko drugi ljudi će čuti neke sasvim druge uticaje, ovim sam samo hteo da ilustrujem duboku ukorenjenost muzike Dave Rawlingsa i Gillian Welch u tradiciju country rocka i old-time folka. Kada se slušaju u kontinuitetu ove pesme zvuče kao opušteni back-porch session dugogodišnjih prijatelja koji znaju kako oni drugi dišu, koji se savršeno razumeju i iz čije svirke isijava ljubav prema ovoj vrsti muzike. Ljudi koji savršeno vladaju žanrovskim obrascima (Paul Kowert iz Punch Brothersa, Willie Watson iz Old Crow Medicine Showa, da ne govorimo o Gillian i Daveu) uspevaju da ih nadograde davanjem ličnog pečata. Da postoje samo vokalne harmonije Davea i Gillian i izuzetan Daveov gitarski rad ovaj album bi dobio visoku ocenu, kada tome dodamo i kvalitet pesama zagarantovano mu je visoko mesto na godišnjoj listi svakog ljubitelja žanra. Neljubitelji, opet, slušajući Staromodni Nashville (moj prevod naziva albuma) sigurno neće postati ljubitelji. Za njih će to biti samo još jedna dosadna country ploča.