Country nije kao druge vrste popularne muzike gde se pojaviš, objaviš album i odmah postaneš zvezda. U countryju se poštuje neki red. Talentovani klinac (ili klinka, svejedno) kad se pojavi u nekoj zabiti Bible belta i počne da svirucka i pevuši svoje pesme, zna šta mu valja činiti. Put pod noge pa u Nashville. Da ispeče zanat. Može usput da peva i svira po lokalnim birtijama za siću, ali mora da prođe prijemni za neku od publishing agencija i da piše pesme za druge, za velike country zvezde. Tek ako se tu pokaže može da počne da mašta o solo karijeri. Tako su radili Hank Locklin ("Send Me The Pillow That You Dream On" za Dean Martina), Harlan Howard ("Streets of Baltimore" za Bobbyja Barea, koautor Tompall Glaser), Hank Cochran ("It’s Not Love But It’s Not Bad" za Merle Haggarda), pa Willie Nelson ("Crazy" za Patsy Cline) do najmlađih poput Andrew Combsa na primer. I Chris Stapletona, naravno. On već sa svojim pesmama ima uknjižena četiri broja jedan na country top listama u izvođenju drugih izvođača (Kenny Chasneyja, George Straita i Darius Ruckera), ima i obavezni deo usavršavanja u bluegrass bendu (The SteelDrivers) ima i izborni predmet – sviranje u rock bandu (The Jompson Brothers).

Prođe mu mladost u završavanju country škola no, bilo kako bilo, u svojoj tridesetsedmoj objavio je svoj prvi album "Traveller". To se nekako poklopilo sa paradoksom, koji je ove godine postao veoma vidljiv, da na playlistama velikih komercijalnih country radio stanica nema mesta (ili ga ima vrlo malo) za Stapletona, Isbella ili Sturgill Simpsona, pa i za Kacey Musgraves zbog najezde crossover artista poput Taylor Swift, Carrie Underwood ili Lady Antebellum, pa ovi prvopomenuti „beže“ u Americanu i na medije koji je prate. Za njima ide i tradicionalna country publika koja bogami i dalje kupuje CD-e, pa se na Billboardovim country listama dobro vidi uspon tradicionalnog countryja. Da li će ovo stanje da je pop zauzeo country radio stanice a country americana radio stanice biti trajno ili će ipak biti „popu pop, bobu bob“ videćemo. Ako nekoga zanima, o ovome je detaljno pisao Grady Smith ovde.

Elem, vratimo se mi našem Chrisu Stapletonu. Album koga je producirao trenutno vodeći Nashvilleski producent Dave Cobb (Sturgill Simpson, Jason Isbell) otvara naslovna pesma, "Traveller", filozofskog sadržaja. O tome kako smo na proputovanju na ovom svetu i kako svaki korak koji napravimo otvara nove izbore. "Fire Away" nas vraća na zemlju pa kaže: ispali svoj najbolji hitac draga, nadam se da ne misli bukvalno. "Tennessee Whiskey" je moj favorit, prijatelj M.K. kaže da ga podseća na "Tupelo Honey" od Van Morrisona sa čim bih se mogao složiti ako M.K. misli na ugođaj a ako misli na one stvari zbog kojih najveća rock zvezda sa ovih prostora poznata po izjavi „jebeš pesmu koja ni na šta ne liči“ mora pravom autoru „svoje“ pesme da plati milion dolara zbog plagijata, onda se ne slažem. Uostalom, to je jedan od dva covera sa albuma (prvo izvođenje David Allan Coe 1981., George Jones je 1983. doveo na drugo mesto Billboardove country liste)  pa sve ide na dušu autora Dean Dillona i Linde Hargrove. Udubivši se malo u liriku i zamislivši kako bi izgledala prevedena (…kliziš kao vinjak, slatka si kao kupinovo vino, vrela si kao prepečenica, pa ću zato, draga, ostati pijan od ljubavi doveka…) entuzijazam prema njoj mi poprilično opada. Sledeća, Parachute, je takođe jedna od onih koje je bolje ne prevoditi (draga, biću tvoj padobran), ali, oni koji ne znaju engleski mogli bi uživati u čvrstoj, skoro hard-rock svirci. "Whiskey and You" je peta po redu pesma a treća u kojoj se pominje to kaubojima tako drago piće. Ovde je komparacija Whiskey – voljena žena mnogo elegantnija nego u prvom pojavljivanju jer ovde se bazira na „ono što mi uradi whiskey pre ili kasnije prođe, ono što mi radiš ti ne prolazi tako lako. Ovo je jedna od njegovih pesama koju su pre njega snimili drugi izvođači, Tim McGraw i Jason Eady, ali čini se da je njegova verzija bolja. "Nobody To Blame" je jedna od onih humorističkih, ono kad te žena uhvati u šteti a nije baš sklona da ti oprosti, pa radi razne gadosti da ti se osveti. "More of You", sa mandolinom kao vodećim instrumentom, gde mu prateće vokale peva supruga Morgane je jedna od najlepših sa albuma, obična ljubavna pesma koju svaki classic country album mora da sadrži. "When The Stars Come Out" je o otpočinjanju novog života, samo ti i tvoj životni saputnik krećete u nepoznato. "Daddy Doesn’t Pray Anymore" je jedna od onih „family bible“ country pesama koje takođe imaju rezervisano mesto na svakom pravom country albumu. "Might As Well Get Stoned" je pesma u kojoj se po četvrti put pominje whiskey, pravi je južnjački rock koga se ne bi postideo ni Charlie Daniels. Baš Charlie je sa svojim bendom još krajem osamdesetih izvodio pesmu koja je sledaća na redu, "Was It 26" Dona Sampsona, drugu obradu na ovom albumu. "The Devil Named Music" je takođe pesma koja pripada obaveznom programu classic countryja. To je pesma o životu „on the road“ i mukama koji ga prate ali i o prodavanju duše đavolu, ovoga puta đavo je muzika kojom se baviš. "Outlaw State Of Mind" – odmetništvo kao stanje duha, još jedan arhetip country muzike opevano je u pretposlednjoj pesmi sa albuma. Kao i u prethodnoj, i u ovoj se nalazi pregršt geografskih odrednica, čije prisustvo u tekstovima pesama je takođe karakteristično za country albume. Na kraju, jedna odlično otpevana ljubavna bluesy balada o machou koji plače, "Sometimes I Cry".

Kao što se da videti, album Chrisa Stapletona je prototip classic country albuma. Sve žanrovske arhetipove poštuje, muzika je na razmeđi countryja, bluesa i southern rocka, glas je hrapav, natopljen whiskeyjem. Ako vam ovaj prikaz izgleda kao negativan, varate se. U novom tradicionalizmu, pravcu country muzike kojem Chris Stapleton nesumnjivo pripada, vrlina je sve ono što bi bilo mana u bilo kom drugom muzičkom žanru. I muzički okviri koji ne teže nikakvom proširivanju granica žanra, i tekstovi pesama koji su, kao što sam više puta naglasio, tematski čvrsto utemeljeni u žanrovske stereotipove, pa i cover-art gde centralnu poziciju zauzima bradonja sa Stetson šeširom i gitarom. Nikakva iznenađenja tu nisu poželjna niti dozvoljena. Mahom starija, konzervativna publika koja prati ovu scenu takve stvari ne prašta. Poenta i jeste u tome da se, dok slušate ovakvu muziku, osećate spokojno i zaštićeno, kao da ste se vratili kući, u detinjstvo. U tom skučenom manevarskom prostoru treba dati nešto svoje ali veliki autori nalaze načina, prevazilazeći ograničenja, da to ipak postignu. Chris Stapleton je, sudeći po onome što nam je dao na svom prvom albumu, na najboljem putu da postane jedan od njih.