Caleb Caudle Carolina Ghost This Is American Music 2016.
Ako su Stapleton, Simpson i Isbell Athos, Porthos i Aramis savremenog countryja traži se samo još D’Artagnan da bi četiri musketara bila kompletna.
Caleb Caudle je jedan od kandidata. Već desetak godina Caleb je tu, među nama, i neki od nas su ga odavno primetili. Nemojte me držati za reč ali po mojoj evidenciji izdao je do sada pet albuma. "Red Bank Road" (2007), "Stay On" (2009), "Tobacco Town" (2012), "Paint Another Layer On My Heart" (2014) i "Carolina Ghost" (2016). Pitaćete se kako to da mu nisu bila dovoljna prethodna četiri albuma da postane D’Artagnan i zašto bi ovaj peti bio poseban. Odgovor je prilično jednostavan. Neko (poput Stapletona) nam odmah poturi pod nos svoj raskošni talenat a neko (poput našeg nesretnog Caleba) je „late bloomer“ pa mu treba malo više vremena da se pokaže. Možda bi ovde mogla da se primeni i ona narodna „ne jebe lep nego uporan“. A bio je uporan mister Caudle. Svake dve godine po album, i svaki od njih je bio dobar ali ne predobar, pesme su bile lepe ali ne najlepše, nekim ljudima su se baš svidele ali ti neki su bili prilično malobrojni…Sve do ovogodišnjeg "Carolina Ghost" i pesme s njega "Tuscaloosa".
Pesma "Tuscaloosa" je ta koja menja sudbinu i od (manje-više) proseka Caleb Caudle postaje kandidat za četvrtog musketara. Zašto je ta pesma toliko značajna? Nije u njoj deponovana formula za novo pogonsko gorivo, nema ni recepta za nestanak gladi u svetu niti bilo čega sličnog. To je obična ljubavna pesma koja, po Calebovom objašnjenju iz nekog intervjua, ako me sećanje ne vara, govori o tome kako je dotični, budući na turneji, dvadesettrećeg dana odvojenosti od svoje drage prolazio kroz njeno rodno mesto, pogađate, Tuscaloosu u državi Alabama, dole na dubokom jugu. Čežnja za dragom se pretvorila u ljubav prema mestu kroz koje je prolazio tad i verovatno nikad više. „The stars fell on Alabama, mostly they fell on you“ tako je započeo ovu odu da bi poentirao refrenom koji je na engleskom igra reči „“Tuscaloosa I could use what you’re used to“ što bi u slobodnom prevodu bilo „Tuscaloosa, mogao bih da uzmem nešto što je bilo tvoje…“. Jednom rečju, lepo!
I pesma koja otvara album, živahna "Gotta Be"“ („Mora da postoji“) je vrlo prijemčiva sa zaraznim refrenom „And there's gotta be, Gotta be somebody out there, Someone to place the stars in your sky, And there's gotta be, Gotta be somebody willing, To fight for you when you just can't see the light“. Da ostanemo pri narodnim umotvorinama, ovo bi se moglo prevesti onom starom „Našla vreća zakrpu“. Optimista je u ovoj pesmi Caleb, što mu i nije mnogo teško, jer on je svoju saputnicu kao što se vidi u prethodnoj pesmi Tuscaloosa očigledno našao. Ostalih devet, iako sasvim solidne, nisu remek dela kao ove dve. Ipak bih istakao naslovnu "Carolina Ghost", "Wasted Thursday" i "The Reddest Rose".
Za razliku od Stapletona koji naginje bluesu, Isbella folku i Sturgill Simpsona alt-countryju, Caleb Caudle izvodi country koji je samo country. Nije to ovaj savremeni country pop, njegov country se najviše oslanja na onu generaciju mejnstrim izvođača iz osamdesetih godina prošlog veka, kao što su George Strait, Randy Travis ili Clint Black. To je muzika koja klizi poput klizača slajd gitare koja je, uzgred budi rečeno, prilično zastupljena kod njega. Album je snimljen u Calebovom rodnom gradu Winston-Salemu, North Carolina koji i nije toliko daleko od trenutnog centra prave country muzike u USA, Ashevillea, takođe North Carolina.
Da se vratim na pitanje s početka ovog teksta, da li je Caleb Caudle četvrti musketar savremenog countryja? Za odgovor na to pitanje moraćemo da sačekamo njegov sledeći album ali i sledeće albume njegovih konkurenata za to mesto, Sam Outlawa na primer. Trebaće još pesama dobrih kao one dve gore izdvojene da bi mu se dodelila ta titula.
