Dylan je paradigma rock muzike a rock je opet paradigma života kao takvog. Zato Dylan može biti (i bio je, u nekom trenutku svoje duge karijere) i cinik i naivan, i vernik ne samo jedne religije i ateist i gnostik i agnostik, može biti pesnik i komentator, političar i predstavnik civilnog društva (i to pre nego što je tako nešto uopšte postojalo), može biti kandidat za Nobelovu nagradu za književnost i puki izveštač, čovekoljubac i mizantrop, istinozborac i lažljivac, pravdoljubiv i odmetnik, predvodnik i sledbenik, opštežitelj i idioritmik, skroman i uobražen, dosledan i prevrtljiv, dobar i zao, može kao što vidite svakoj mogućoj dihotomiji dati smisao. Baš kao što rock’n’roll i baš kao što život ljudski imaju bezbroj pojavnih oblika i bezbroj skretanja u ćorsokak i vraćanja na pravi ili jedini mogući put, tako je i Dylanova karijera meandrirala tokom ovih više od pedeset godina. Egoista i cinik kakav jeste, nije mario za nas, svoju publiku, za naše želje, naše mišljenje i naše potrebe, radio je isključivo onako kako oseća i kako misli da treba. Nikakav spoljašnji faktor nije imao upliva u njegov rad i kreativne odluke koje je donosio. Drugim rečima, baš ga je bilo briga šta neko misli o onome što on radi! Zato je takozvana „iskrenost“ kod Dylana neupitna, jer toliko puta je radio na svoju štetu bivajući iskren prema sebi, i jedino prema sebi, da moramo da mu verujemo da je ona imanentna njegovom opusu.

Kolekcija o kojoj ovde govorim se sastoji od 18 diskova (da li ćete nabaviti nju ili skraćene verzije sa 2 odnosno 6 diskova zavisi najviše od toga kolike su razmere vašeg ličnog „ludila“ za Dylanom) svih postojećih snimaka sa sessiona za tri ključna Dylanova albuma iz šezdesetih godina: "Bringing It All Back Home", "Highway 61 Revisited" i "Blonde On Blonde". Značaj ovih albuma je današnjem mladom slušaocu/čitaocu veoma teško dočarati ali ću ipak da pokušam!

Pogledaj na netu, dragi slušaoče/čitaoče, liste najboljih albuma do 1964. godine pa onda one posle 1965-66 i lako ćeš zaključiti da je baš tokom te dve godine, 1965 i 1966 nastala rock muzika kakvu danas znamo. Do tada, postojali su razičiti žanrovi koji su se obraćali svojoj publici. Blues, soul, rock’n’roll, jazz, pop muzika, sve je to postojalo ali je bilo striktno podeljeno, svako je bio u svom rukavcu. Dylan je, zamenivši akustičnu gitaru električnom i transformišući svoju liriku od standardnih folk tema koje su još bile prisutne na "Bringing It All Back Home" do nadrealnih poetskih slika  sa brojnim referencama na religiju, književnost i inu umetnost na "Highway 61 Revisited" i "Blonde On Blonde", dao ključni doprinos nastanku rock muzike kao objedinitelja svih postojećih žanrova popularne muzike koji su do tada postojali. Dao joj je i dignitet koji joj je nedostajao, svojim kolegama muzičarima je dao hrabrost da eksperimentišu i da pukoj zabavi na šta se do tada svodila daju dodatnu dimenziju. I ne samo to, rock muzika je postala univerzalni jezik sporazumevanja generacije koja je stasala šezdesetih godina dvadesetog veka i onih koje su sledile sve tamo negde do pred kraj istog tog veka. E, tu sad dolazimo do onog permanentnog spora koji vlada među istoričarima – da li do civilizacijskih (i bilo kojih drugih) promena dolazi zahvaljujući društveno-političkim okolnostima datog istorijskog trenutka ili zahvaljujući snažnim ličnostima koje te okolnosti indukuju i sprovode. Naravno da ima  jednog i drugog, ali promena o kojoj govorim se bez Dylana ne bi dogodila, ili bi se dogodila na neki drugi način i otišla u nekom drugom pravcu. Iako se deklarativno u intervjuima i u pesmi (…don’t follow the leaders…“Subterranean Homesick Blues“ sa "Bringing It All Back Home" albuma) odrekao političkog liderstva bio je sredinom šezdesetih neprikosnoveni lider mladih generacija. Naravno, nije bio sam, bilo je i drugih poput Jimi Hendrixa, Jim Morrisona, Janis Joplin, Grace Slick i Jerry Garcie (da nabrojim samo neke) koji su svojim nepolitičkim/antipolitičkim/političkim stavovima itekako oblikovali javno mnjenje. Rock je od svog nastanka, a za datum pravog nastanka računam baš ove dve godine tokom kojih je prerastao svoj pretežno zabavni karakter koji je poneo iz pedesetih, imao u sebe ugrađenu subverzivnu komponentu bez koje se i ne može nazvati tim imenom. Do koje mere je ta komponenta bila izražena najbolje možete videti u izuzetnom dokumentarcu Martina Scorcesea "No Direction Home" koji vam toplo preporučujem. Imao je subverzivnu komponentu i folk iz koga je Dylan potekao, ali koga je od moćnika bilo briga o čemu peva šačica luzera iz Greenwich Villagea. No, kada je, pre svega Dylanovom delatnošću u pravcu elektrifikacije zvuka i univerzalizacije poruka, šačica prerasla u ogromnu masu fanatičnih sledbenika koji su ozbiljno počeli da zahtevaju promene, političari su se trgli i krenuli u akciju vraćanja rocka u bezbedno područje zabave. Teška je to borba bila, dugo je trajala, bilo je žrtava sa obe strane, ali je na kraju politika ipak pobedila. No, to je neka druga priča.

Vratimo se najzad ovom glomaznom paketu od 18 CDa. Hronološkim redom je poređan svaki session koji je Dylan imao za napred pomenuta tri albuma. Na njima se nalazi svaki neuspešni „take“, svako nakašljavanje, svaki smeh, svaki pogrešan start, svaki falš, svaki, baš svaki snimak koji je napravio od 13 januara 1965 do 9 marta 1966 s tim što su na osamnaestom CDu snimci napravljeni u hotelskim sobama Londona i Glasgowa za potrebe Pennebakerovih filmova "Don’t Look Back" i nikad zvanično realizovanog "Eat The Document" za vreme njegovih poseta Velikoj Britaniji tokom rečenog perioda. Detalje sesija zainteresovani mogu naći ovde. Pitanje je čemu objavljivanje ovako minucioznog izdanja? Meni kao ljubitelju nije bilo teško da preslušam ovih 18 CDa ali verujem da nije baš veliki broj ljudi koji bi kroz to rado prošao. Ova kolekcija daje odličan uvid u Dylanov kreativni proces ali u njega nije lako proniknuti. Čak ni posle preslušavanja nije mi jasnije koji to faktori određuju šta je dobar a šta loš „take“ neke pesme (osim ako su u pitanju greške u izvođenju), ili zašto se neke pesme snime iz „prve“ kao "Farewell Angelina" ili "Maggie’s Farm" dok se neke druge snimaju u više od 15 pa i 20 pokušaja. I kako zna da je došao do definitivne verzije. Zašto Dylan insistira na beskrajnom ponavljanju snimanja pesama koje i nisu među boljima u njegovom opusu kao "Outlaw Blues" ili "On The Road Again"? Ili 17 pokušaja "Can You Please Crawl Out Your Window"? Jedino što mi je savršeno jasno je da je Dylan perfekcionista koji od svojih saradnika zahteva i uzima sve što mu ovi mogu dati, od sebe zahteva i uzima i više od toga sve u funkciji dobijanja najboljeg mogućeg rezultata. Najstroži arbitar je on sam jer očigledno je da u svojoj glavi ima tačnu sliku onoga šta od jedne pesme želi da dobije. I ne staje dok to ne dobije. Izgleda mi i da je bio potpuno svestan da je to istorijski trenutak posle koga stvari više neće biti iste. I zaista, nisu bile iste!

Značaj ovih albuma ogleda se prevashodno u tome što su presudno uticala na poumetničenje rock muzike. Dotadašnja rock’n’roll muzika jeste stimulisala čula ali je stimulacija uma i duha uglavnom izostajala. Zanatski korektno i tačno sviranje, videće svako ko presluša ovu zamašnu kolekciju, nije više bilo dovoljno. Tražiće se nešto više od toga. Tekstovi više nisu pravolinijski poput nekih, njegovih kolega folkera, koji su ličili na prelistavanje dnevnih novima, dodata im je druga a nekad i treća značenjska dimenzija. Definisao se album, ne više kao kolekcija pojedinačnih pesama, već kao celovita umetnička forma. Pale su barijere što se tiče dužine trajanja pesama (do "Like A Rolling Stone", singlovi nisu bili duži od tri minuta) i dužine trajanja albuma ("Blonde On Blonde" je prvi dupli album rocka), što je opet dalo mogućnost da se razmahne kreativnost. Najbitnije je da je sve to zajedno uticalo na druge rock muzičare da se oslobode dotadašnjih stega. Kao rezultat svega toga već godinu dana posle objavljivanja "Blonde On Blonde", poslednjeg albuma ove trilogije, 1967. godine, usledio je kako mnogi i dan danas smatraju, kreativni vrhunac rock muzike, albumi kao što su, da navedem samo neke, prvi album The Doors, "Something Else" od Kinksa, Velvet Underground and Nico, Jimmy Hendrix Experience – "Are You Experienced?", Country Joe And The Fish – "Electric Music For The Mind And Body", prvi album Grateful Deada, Tim Buckley – "Goodbye And Hello", The Byrds – "Younger Than Yesterday", "Smiley Smile" – The Beach Boys, Big Brother And Holding Company, "Piper At The Gates Of Dawn" – Pink Floyd, "Surrealistic Pillow" – Jefferson Airplane, "Forever Changes" – Love, "Sgt.Pepper’s Lonely Hearts Club Band" i "Magical Mystery Tour" – The Beatles, "Between The Buttons" – Rolling Stones, prvi album grupe Yes…i, što je najinteresantnije, većina njih je izdržala test vremena.

Neko će reći da to uvođenje „umetnosti“ u rock’n’roll nije nešto što je pozitivno uticalo na tu muziku za mlade jer je time izgubila spontanost i autentičnost i taj neko će donekle biti u pravu. Njemu za utehu neka bude to što u roku i dalje postoji kao žanr taj nepatvoreni rock’n’roll bez intelektualne komponente, danas poznat kao garage-rock. Neko drugi će reći da je uvođenje umetničkih elemenata u rock’n’roll izmaklo kontroli i dovelo do stranputice u vidu težnji ka pravoj (oficijelnoj) umetnosti koja je vrhunac dostigla sredinom sedamdesetih godina u obliku prog-rocka (tada poznatog kao simfo-rock) i taj će biti potpuno u pravu. Srećom, rock muzika, kad se previše odrodi od svoje baze, ima sposobnost da se samoresetuje (setite se punka!) Neko će, pak, reći da se ne može Dylanu pripisati isključiva zasluga za tu „podivljalu“ kreativnost manifestovano 1967. i dalje. Da li je taj neko u pravu nikad nećemo saznati, jer ne postoje egzaktni pokazatelji na koga je i koliko uticao, ali ako se rukovodimo principima primogeniture, i primenimo ih na ovaj slučaj, neko ko je prvi u nečemu polaže sva prava na to. Ako iko, Bob Dylan, ima, u najmanju ruku, pravo da polaže prava!