Kikinda baš i nije grad poznat po rock muzičkoj tradiciji, ako izuzmemo jednu od najboljih radio emisija u regionu posvećenih roku, Kozmic Blues Aleksandra Šomođija na Radio Kikindi i srpskog Nick Drakea (koji je hvalabogu još uvek živ i zdrav) Radovana Radicu Petrovića i njegov poluzaboravljeni polualbum "Melina" iz osamdesetšeste godine, pa je pojava Kikinđanke Anite Iličić na srpskoj i regionalnoj kantautorskoj sceni i samo zbog te činjenice vredna pažnje.

Anita jeste unikatna – od superiornog raspona glasa i iste takve vokalne tehnike do vanvremenske muzike koju komponuje. Čudna kombinacija hippie tematike pesama, engleskog folka šezdesetih godina prošlog veka i vokalnih egzibicija na tragu Kate Bush iz sedamdesetih/osamdesetih godina u prilično konvencionalnoj i predvidljivoj pratnji Aleksandra Kovačevića – Koče, lidera grupe Bulevar vodenih mozaika čiji mi se album prvenac, moram priznati, još manje sviđa od ovoga što je ovde pružio. Ako bismo tražili domaće reference, ovo bi mogao biti pobednik stručnog žirija kantautorske večeri Omladinskog festivala u Subotici krajem sedamdesetih godina. Dakle, ovaj album se nikako ne bi mogao nazvati modernim, čak se ne bi mogao proglasiti ni delom "Nove osećajnosti", pokreta koji sam sam izmislio a koji proklamuje „evo ti srce na dlanu“ pristup pisanju pesama i individualizaciju kao reakciju na totalno otuđenje i ritualizaciju koje su prisutne u savremenoj electro/techno/house/dance muzici.

Možda grešim, ali u ovim pesmama ne osećam da se Anita potpuno otvorila i svoje najličnije emocije podelila sa publikom. Više izgleda kao da prepričava nešto što se dogodilo nekom drugom. Paradoksalno, najveći problem ovog albuma je ujedno i najveći kvalitet: njen moćni glas. Kao da je sve podređeno demonstraciji njegovih performansi, dok je muzičko-tekstualni sadržaj u drugom planu, ostavši isključivo u funkciji glasa. Ja bih više voleo da je obrnuto. Voleo bih, takođe, da čujem Anitu kako sama sebe prati na akustičnoj gitari, siguran sam da bi u toj varijanti sve izgledalo uverljivije. Što se pojedinih pesama tiče, omiljena mi je uvodna "Kreni sad" koja počinje kao da je outtake Ragni/Rado/MacDermot mjuzikla "Hair" da bi se nastavila kao oda cvetnom polju, od početka do kraja u hippie fazonu. Uopšte, u većini pesama je prisutno to sjedinjavanje s prirodom tako karakteristično za hippie ideologiju. I dve basne ("Zmaj" i "Vuk") sa alegoričkim slikama i moralnom podukom su sasvim na tom tragu. U pesmi "Vetar", koja je ranije objavljena kao singl, melodijska linija ćarlija poput nestašnog povetarca sa povremenim udarima što zvuči vrlo interesantno. Ljubavne pesme sa albuma su pisane jezikom poezije a ne jezikom kojim svakodnevno govorimo pa možda zato taj utisak distance u odnosu na temu o kojoj govore.

Ne bih želeo da Anita, ako ovo bude čitala, pojedine kritičke opaske shvati na pogrešan način jer baviti se rock muzikom u ovoj zemlji je pravi podvig dostojan najvećeg poštovanja, biti svoj i ploviti uz struju (ne povlađivati ukusu mase) takođe izaziva bezrezervno divljenje. Album "Orion" svakako nije za svačiji ukus, više je to muzika za ljude koji su prešli tridesetu godinu života, ali ako mu se da šansa i presluša se nekoliko puta, verujem da će mnogi slušalac, poput mene, naći neke pesme koje će mu se uvući pod kožu!

Download link