Biće od njega nešto! To sam prvo pomislio posle preslušavanja EP-ja "Tennessee Time" sredinom 2010. godine. Sledeće što sam pomislio bilo je: čija li je ova pesma "Hummingbird" kojom otvara EP? Posle bezuspešne google potrage za autorom, shvatio sam da je pesma njegova! To je već bio ozbiljan pokazatelj da momka treba pratiti jer pesma je odlična, a od onih „kako country pevač zamišlja blues“ pesama koje često možemo čuti kod Dwight Yoakama i Randy Travisa recimo. I ostale pesme sa Ep-ja su nadprosečnog kvaliteta, sporog do srednjeg tempa sa tekstovima koji se ne udaljavaju od klasične country pesmarice, znači, od prve do poslednje pete pesme teme su sledeće - čežnja, „front porch“ lenčarenje, stondiranje korišćenjem supstanci, kućenje kuće sa ženom svog života i napuštanje poroka zbog ljubavi. Ipak, sve je to kazano bez preterane patetike i odsvirano bez ušećerennih aranžmana, meko ili čvršće, kako već sama pesma nalaže.

Prvi album "Worried Man" je izdao 2012. i na njemu nastavlja tamo gde je stao sa EP-jem. Okosnicu benda čine izvanredni mladi instrumentalisti, najveće nade nešvilskih studija Spencer Cullum Jr (pedal steel gitara i dobro) i Jeremy Fetzer, (solo gitara) koji imaju svoj instrumentalni bend Steelism teško odredivog žanra čija popularnost raste a u kome sam Andrew svira akustičnu gitaru. Tematski okviri se nisu mnogo promenili u odnosu na debitantski EP, i kao što ćete u daljem tekstu videti, neće se ni u budućnosti promeniti. Jedino što bi se moglo zameriti ovom debitantskom ostvarenju koje zvuči vrlo zrelo, kao nečiji peti ili deseti album je to što nedostaje instant pamtljivih pesama što u country muzici nije beznačajna zamerka jer su u njoj pojedinačne pesme ključ uspeha jednog autora. To je razlog što ovaj album, odlično ocenjen od specijalizovanih usko žanrovskih portala, nije imao veći imapact ni na country a kamoli na širu pop scenu.

Album o kome je ovde reč, "All These Dreams" kao da će imati istu sudbinu kao prethodni. Sa producentima Skylar Wilsonom i Jordan Menningom čiji portfolio dobija na težini (radili sa Caitlin Rose i Justin Townes Earleom) i svojim više nego kompetentnim pratećim bendom još više je ispeglao zvuk, pevanje je takođe podigao na još viši nivo pa su ga (čini mi se više zbog aranžmana) u Rolling Stone Countryju malo preterano poredili sa Roy Orbisonom. Ipak, kad se sluša pesma za pesmom, koje su sve od reda zanatski perfektne, natprosečnog kvaliteta, bode oči to što se ni jedna posebno ne izdvaja, ne traži preslušavanja na repeat tako da mi je i dalje njegov nedostignuti vrhunac prvi EP sa bar tri pesme koje u trenutku ostavljaju jaku impresiju na slušaoca. Zvuk definišu Fetzerov Telecaster, Cullumov pedal steel i Combsov vokal, koji je mekši nego na prethodnim izdanjima i postavljen je u zamišljenom trodimenzionalnom prostoru malo iznad i malo ispred muzičke podloge, pa izgleda kao da lebdi. Možda je takvo pozicioniranje vokala u produkciji zaslužno za ono poređenje sa Orbisonom.

Ako bih morao da izdvojim pesme koje su mi se najviše svidele bile bi to "Foolin’" koja je bržeg tempa i možda zato izabrana kao single, pa "Pearl", klasična country balada i "Month of Bad Habits", blues na country način. To će biti dovoljno za malo proširenje kruga pratilaca, pa će Combs, kako mi se čini, nastaviti da polako ali sigurno napreduje ka široj prepoznatljivosti. Da li će ikad izaći iz okvira country žanra više će zavisiti od sreće nego od već sad dovoljnog kvaliteta. No, videćemo!

Ovu recenziju posvećujem prvom, jedinom i najboljem pravom country bendu sa ovih prostora osnovanom pre 33 godine na inicijativu pokojnog Dražena Vrdoljaka 1982. godine, Plavoj travi zaborava (Blue Grass of Oblivion). Za razliku od recimo Čehoslovačke, gde je krajem šezdesetih godina, verovatno kao reakcija na invaziju trupa SSSRa postojao čitav mali country pokret sa prekopiranim instrumentarijumom, odećom i pesmama američkih kauboja čime su protivnici sovjetske intervencije želeli da nerviraju svoje okupatore, u tadašnjoj Jugoslaviji je, kao i danas u zemljama nastalim raspadom iste, carevao domaći country koji se odazivao na različita imena (novokomponovana narodna muzika, cajke, narodnjaci, turbo-folk) i koga je bilo više nego dovoljno da zadovolji sve niske strasti svojih građana pa im nije bio potreban uvozni. Hoću da kažem da za razliku većine onih koji su govorili i pisali o tome u našim medijima, bar onih iz rock millieua, mislim da je američki country i naš turbo-folk u sociološkom smislu ista stvar.  Do 90% i jednog i drugog se može komotno označiti kičem neinteresantnim konzumentu koji ima ikakve estetske standarde. Muzički se i jedan i drugi oslanjaju na tradicionalne oblike: u Americi na valcer, polku i engleske folk napeve, kod nas na narodne pesme i plesove i orijentalne ritmove  (u istočnom delu regiona). I jedan i drugi teže crossoveru sa pop muzikom tako što dodaju elemente koji su trenutno u modi. Kada uspeju da postignu tu sintezu postaju stvarno veliki u komercijalnom smislu. Ostalih 10% otpada na izvornu i autorsku muziku (u Americi je taj odnos možda nešto povoljniji, i do 30:70). Najbolji autori i izvođači iz ove grupe takođe uspevaju da naprave karijere, ali je to mukotrpan put koji zahteva strpljiv, dugotrajan rad i istrajavanje na kvalitetu bez pravljenja kompromisa. To bojim se čeka i Andrew Combsa, pomalo zanemarenog junaka ovog teksta.