Verovatno ne bih pisao recenziju drugog albuma grupe Alabama Shakes da me pre neki dan na mom last.fm profilu nije dočekalo pitanje mog dugogodišnjeg virtuelnog prijatelja i gurua za garažni rock BuckSooza: Čet’ri zvezdice? Znao sam da se to odnosi na moju ocenu datu im na sajtu Rate Your Music na kome redovno ocenjujem ono što preslušam. Ja sam mu odgovorio ovako: Pa kol'ko bi ti da im dam? Znaš moje kriterijume. Pola godišnje produkcije dobije 3,5 a druga polovina 4. Oni baš odvratni dobiju 3. Najbolji te godine dobije 4.5. Alabama Shakes su mi u gornjoj polovini ove godine. Tebi nisu? On će meni ovako: Dvojka. Na staklenim nogama. Ja, ne budi lenj, odgovorih malo nabusito: Što li su ti se oni zamerili? Ja dvojku ne bih dao ni Midlakeu pa čak ni onim Punch Brothersima. (Onaj folirant) Kendrick Lamar mi je dobio 2.5, (dosadni a precenjeni) Matthew E. White 3! A Alabama Shakes! Malo su eksperimentisali? Udaljili se od obrazaca Percy Sledge-a? Pustili mašti na volju? To su im zamerke? A on meni, ni pet ni šest: Duplo je gori od prvog, pa ako si im tad dao 4 a zaslužili su najmanje toliko, šta sad nego 2. Taman da ostane mjesta za 3 ako se poprave, u šta ne vjerujem. A tu je i prostor da se ocijeni dalji pad. Čemu uopšte 5 ocjena ako su kod tebe svi između 3 i 4? A zamjeram im uklapanje u potpuno pogrešan kurs Kings of Leon i The Black Keys, pokušaj nadomještanja kvaliteta pjesama producentskim glupostima. Ukratko srozavanje iz analognog raja u ponore digitalnog pakla! Vidim ja, ne mogu tek tako, u par rečenica, da pobijem ove argumente, vreme mi je da se latim tastature i polako, sistematično, da izanaliziram stvari. Pa da vidimo ko je tu u pravu!

Uzmem ti prvo da preslušam prvi album. Dobar! Sve na svom mestu, svedeno, praktično nema nikakve produkcije, otelotvorenje garažne “less is more - what you see is what you get” estetike, bombonica za sladokusce BuckSoozove vrste. Što rekoše u nekoj recenziji: “album zvuči kao da se poslednjih četrdeset godina u muzici nije dogodilo ništa”. Žanrovski, nalazi se na onom lepom mestu gde se sastaju blues i soul i R&B u pred-MTV značenju a jedini koji ih tamo može propustiti je prvosveštenik te retke sekte Bobby “Blue” Bland, on je taj koji kaže: ti možeš, ti ne možeš! Te 2012. Brittany Howard je imala torbu punu izvanrednih pesama koje su se godinama ranije brusile i samooblikovale u svoje konačne i definitivne verzije i bend čija unutrašnja hemija nije dolazila u pitanje i nije imala ništa više. Ni zadatak da ispuni očekivanja, ni ego, ni velike planove za budućnost. Pretpostavljam da nije imala ni novca pa je snimala za male pare bez fancy producenta u skromnom studiju. Možda grešim, ali tako zvuči taj prvi album. Nama nesklonima digitalnim čudesima i širokim eksperimentima danas zvuči kao da zaslužuje i više od četiri zvezdice. BuckSooz vodi sa 1:0!

Ajmo na novi! Otvara ga naslovna "Sound&Color". Zvuk je dobio na prostornosti i punoći ali već sa prvim taktovima vidim BuckSooza kako mu se diže kosa na glavi. Počinju digitalne kerefeke – veštačko produživanje dužine tona, eho, pa ulazi vokal, tu se situacija na trenutak popravlja dok ne počnu da sempluju sami sebe (ili bar tako zvuči!). Ipak, melodijska linija dobra ali nekako nedovršena. Pretapa se direktno u "Don’t Wanna Fight" koja bi podsećala na stvari sa prvog albuma da nije high-pitched pratećih vokala koji kao da su kopipejstovani sa poslednjeg The Black Keys albuma, tako nedragog BuckSoozu. Kod mene ovo može da prođe. "Dunes" već teže, iritira me napadna instrumentalna pratnja koja pristojnu soul numeru pretvara u nešto nedefinisano. "Future People" počinje skakutavom funky gitarom preko koje ide pištava elektronika a iznad svega toga Brittanynin vokal da bi se razvila u dijalog pevačice i benda, gde bend pritiska a pevačica pokušava da se odbrani ali ne uspeva baš. U svakom slučaju, zvuči futuristički. Kad pogledam u mrak, vidim BuckSooza kako likuje. "Gimmie All Your Love" počinje kao kakva izgubljena Al Greenova pesma koju presecaju agresivni vokalno-instrumentalni pasaži. Ako su mislili da time pokvare ugođaj, uspeli su. Drugi deo pesme kao da je sasvim druga pesma, i ritmički i melodijski. "This Feeling" me podsetio na moju ljubimicu sa dosta albuma ali samo jednim hitom, Macy Gray, što znači da mi se svidela ta pesma. Ne i BuckSoozu, ljigavo je to za njega. "Guess Who" je bržeg tempa, refren joj je slabiji deo i opet se tu kockice nisu baš idealno složile. BuckSooz ćuti, nije ga dotakla ova. "The Greatest" još brža, pratnja kao iz garaže, rock’n’roll je to, da se ne lažemo. Možda je ovo BuckSoozov favorit, ili bi bio, da nisu usrali u drugom delu sa nekakvim zviždukavim zvukom. Garažna psihodelija? Treći deo su opet čisti Velveti. Shoegaze je pesma srednjeg tempa, gitara reže sve vreme, vokal postojan bez naročitih egzibicija. Ova mi je možda najbolja do sada. I BuckSoozu je, koliko ga poznajem. Onda dolazi deseta pesma, Miss You, ali vredelo ju je čekati. Ova je ta od pre četrdeset, pedeset godina. Soul iz doba vrhunaca žanra. BuckSooz klima glavom, slaže se dakle. "Gemini" nas vraća u digitalnu sadašnjost. Sa akcentom na “digitalnu”. Ne prolazi ni kod mene a kamoli kod BuckSooza. "Over My Head", još jedna pesma nastala u studiju, meni možda najprijatnija od svih sa produženim pulsirajućim tonovima kojih je pun ovaj album, čak i preplitanje vokala na kraju može da prođe. BuckSooz odrečno klima glavom. Moram da priznam, bio je u pravu. Mnogo je gori ovaj album nego prvi. Meni se ipak čini da je gori samo za jednu zvezdicu. Jedno je nesporno,  2:0 je za BuckSooza. Pobeda čista kao suza!

U čemu je problem ovog albuma? Pod jedan, to je takozvani sindrom drugog albuma. Naročito kad je prvi prodat u preko milion primeraka. I kad je tako dobar. Očekivanja su velika, i publike i samih izvođača. Kopirati formulu koja dobija vodi samo na dole. Sporo ali neumoljivo. Promena je neophodna ali je poželjno da bude postepena. I da ne ide u bezbroj pravaca. Kod ovog albuma to nije slučaj. Mogu da navedem bar četiri različita direktna uticaja na ovaj album: njihov prvi album se čuje na nekoliko pesama sa ovog, uticaj zlatne ere soula oseća se na skoro svim pesmama, uticaj Bristolskog zvuka iz devedesetih (Portishead, Tricky, Massive Attack), pa i manje očigledan, ali u mojim mislima vrlo prisutan, uticaj grupe Fugees ako ništa drugo a ono zbog velikog upliva studijskih trikova na muziku. Nisam siguran da je put koji su odabrali najbolji za njih. Previše je tu eksperimentisanja (i to ne baš uspelog) da bi zadržali mainstream publiku koju su privukli prvim albumom a premalo dobrih pesama koje bi to eksperimentisanje mogle da podnesu. O zadržavanju žanrovskih puritanaca bi BuckSooz mogao više da im kaže. Ne bi im se baš svidelo to što bi im rekao!