Zdravo, Ika, kako si? Hajde nam za početak predstavi bend, tko su On Tour? Ti, Marko i Vlado ste svi aktivni po nekim drugim bendovima na beogradskoj sceni. Kojim bendovima i kako to da ste se spojili u On Tour?

Hej, zdravo! A dobro sam, šta znam, malo imam tremu.

Vladimir Marinović, Marko Ćebić i ja spojili smo se u On Tour možda i u želji da se odmaknemo od muzike koju smo radili dotad. Malo, ne previše. Već smo odlazili jedni drugima na koncerte, svirali zajedno. Ja sam imala tu divnu sreću da su za promociju Ikinog prvog albuma upravo Ventolin i Mothership Orchestra obradili dve naše pesme. Negde tokom 2011, Vlada i ja smo počeli da pišemo zajedno, najčešće bismo u pauzama za ručak malo pobegli sa posla. Nije tu bilo nekog plana, jednostavno nam je išlo. Tukla nas je ista melanholija, valjda. Kad smo stigli do pete numere, bilo je jasno da imamo bend. Marko je suludo talentovan i drag, odmah smo poželeli da bude sa nama. Mislim da je došao već na sledeću probu.

Počinje li vam On Tour pomalo postajati važniji (možda „važniji“ nije prava riječ, ali onako, više koncerata, više proba, više izdanja…) od matičnih bendova ili je sve to toliko isprepleteno da je teško reći što je važnije ili čega ima više?

Istina je da nam On Tour sada uzima najviše vremena, jer najčešće sviramo. Ali, Ventolin redovno vežba, Mothership su pre neko veče nastupili na Americana Night festivalu, a Ika je za vikend snimala novi EP. Mislim da sve još nekako držimo pod kontrolom.

Meni je ime benda jako lijepo i poetično, ali jeste li ga ikada požalili i poželjeli da ste uzeli neku lakše gugljivu sintagmu? Zašto ste se odlučili baš za On Tour i koliko volite biti na turneji? Kako uopće uspijevate uskladiti sve ostale obaveze s bendom, poslove, obitelji, djecu, čuda razna?

Usklađivanje je jedno žešće žongliranje zapravo! Probe imamo između poslova, dečjeg baleta, škole, porodičnih ručkova i želje da se naspavamo. Ne žalim se, nikako. To su trenuci kada popuste ventili, kada se radujete pravljenju novih pesama i ishodu, nekada vreme prođe i u razgovoru, planovima. Očigledno da nam je sve ovo na neki već način potrebno, pa tako na kraju nađemo i vremena.

Ah, ime. Hajmo ovaj put ići s pričom da nam ono daje najveću slobodu da odemo u bilo kom pravcu, muzički i geografski. To je zapravo razlog koji je prelomio.

Kako nastaju vaše pjesme, je li netko glavni autor ili ste tu ravnopravni? Kada netko od vas ima pjesmu kako odlučujete da je to baš pjesma za On Tour, a ne za neki od ostalih bendova u kojima radite?

Mi to ravnopravno. Svi pravimo muziku, aranžmane, Vlada i ja pišemo tekstove, nekad svako za sebe, nekad zajedno, nekad jedan napiše šta drugi otpeva. Čini mi se da lako znamo koja je pesma za On Tour, nisam nikada mnogo razmišljala o tome, prosto nikada nije bilo dileme.

Meni je vaš prvi album "On Tour" bio jedan od najboljih i najljepših albuma iz 2013. (objavljen je 2012., ali u studenom pa sam ga u svojoj svijesti prebacio u godinu iza). Bio je kao neka topla i nježna tajna koja se pojavila niotkuda, a u slušalicama mi je ostala dugo, dugo. Problem je u ovome „tajna“. Nekako imam osjećaj kao da dobar broj ljudi koji bi morali znati za vas i kojima bi se vaša glazba svidjela još uvijek ne znaju za vas. Kako vi to vidite? Kakva je vaša pozicija na sceni? Želite li doći do većeg broja publike ili ste zadovoljni svojim tihim obitavanjem na margini, pazi sad ovu nebulozu, mainstreama nezavisne scene?

Ma, nije ti to nebuloza, često kažem istu stvar. Znaš, nadam se da smo u međuvremenu postali manje «tajnoviti». Deo smo jedne scene koju čine jako talentovani ljudi, muzički bliski, a opet prilično različiti. Drago mi je i da svaki od tih bendova razvija neki sebi blizak zvuk, istražuje, tako da smo od neke početne sličnosti zajedno zapravo uspeli da razvijemo raznolik mejnstrim nezavisne scene.

Naša margina je verovatno uljuljkanost u to da muziku pravimo bez velikog opterećenja, ono, kad se oslanjate na osećaj pre nego na refren. Mislim da razumeš šta hoću da kažem. I kada se uzdate u to da će dobar glas ići od uha do uha, od prijatelja do prijatelja.

U prosincu ste objavili i drugi album „Folkrock“ koji možeš spremno gurnuti pod nos svakome tko ti uleti s originalnim pitanjem „E, a kakvu vi muziku svirate?“ Koliko je, po tvom mišljenju, različit od prethodnika i u kojem smjeru misliš da se razvijate?

Iskreno, ne znam. Osim da sam na "Folkrok" i ponosnija nego na debi, ako je to uopšte moguće. A raduju me reči drugih ljudi kada kažu da je zvuk prepoznatljiv, da je jasna nit koja ova dva albuma povezuje, ali da je ovaj novi ipak daleko zreliji, i kad je reč o muzici i kad je reč o tekstovima. Sledeći bi mogao biti... Bluegrass? Hahahhah...

Zašto ste album (opet!) objavili na kraju godine, ovaj put u prosincu? Tako ga većina glazbenih kritičara koji gaje analnu strast prema datumima objavljivanja neće uvrstiti u izbor najboljih albuma tekuće godine, a u 2014. je živio svega dva tjedna pa nisu imali ni priliku da se zaljube u njega…

Ou, to je zaista bila slučajnost svaki put. Sad kad tako lepo to kažeš, moramo biti malo pametniji ubuduće. Svakako mi je drago da je bilo i onih koji se nisu osvrtali na datume i našli mesta da pohvale «Folkrock». Ali znaš i sam da često omiljene albume otkriješ godinama nakon što su objavljeni. Ja ti za retko koji i znam kad je izašao, pa mnogo češće preslušavam muziku unatrag.

Koliko poznaješ nezavisnu glazbenu scenu u Hrvatskoj i možeš li je usporediti s onom u Srbiji? Imaju li te usporedbe uopće smisla ili bi sve to trebalo gledati kao neku regionalnu scenu ili, da budemo u trendu, glazbenu scenu „ovih prostora“? Koga od kolega posebno cijenite?

Zaista verujem da smo svi u ovome zajedno. Mi barem i inspiraciju i izazov pronalazimo u bendovima koji dolaze iz Hrvatske koliko i u onima iz Severne Amerike, na primer. A svakako nije slučajno što nam je ovo drugi koncert uz Marshmallow Notebooks.

Ovo vam nije prvi put u Zagrebu, a odsvirali ste već nekoliko koncerata i po drugim hrvatskim gradovima. Gdje vam je bilo najbolje, što vam je ostalo u posebnom sjećanju, imate li neku zgodno anegdotu s turneje? I, jasno, što očekujete od ovog koncerta i što mi u publici možemo očekivati?

Sa poslednje turneje bi to morao biti Umag. Sunčani zimski dan i koncert gotovo na samoj plaži!

U Zagreb ovaj put dolazimo spremni, sviramo oba albuma, uz omiljene Van Zandta i Clarka. I nadamo se da će nas dočekati "Folkrock" na vinilu, jer čujem da je upakovan i krenuo on tour.

Foto: Marija Strajnic, Milica Mitic, Stanislav Milojkovic