Slačala (Artan Lili), Vlastelica (Repetitor), Mladenović (Jarboli) u prvim redovima, Dunja Dojo pozicionirana nešto malo povučeno, svi oni slušaju Kralja Čačka, i još stotinak neprepoznatih ili meni nepoznatih ljudi u petosobnom stanu na poslednjem spratu Katanićeve ulice broj 7 koji se odaziva na ime Bife Čilton. Nenad Marić alias Kralj Čačka je, mada izgleda kao da je hype sada na vrhuncu, otprilike tamo gde je bio pre pet godina. Ili pre deset.

Pripremajući se za pisanje ovog teksta nabasao sam na prikaz jednog Marićevog koncerta iz pera Nikole Markovića iz 2010. godine objavljenog na blaženopočivšem Popboksu. Skoro da mu ništa ne treba ni dodati ni oduzeti. Potpuno se slažem sa tezom o Tom Waitsu, takođe i sa onom o starogradskim pesmama, pa i sa onom o velikom broju žanrova koje filtrira Kralj Čačka stvarajući svoju, autentičnu muziku. To vam je kao da je neka starogradska pesma krenula iz dubina prošlosti i tradicionalnih formi prolazeći kroz muzičke arheološke slojeve, prvo kroz supstrat jazza i bluesa, pa latino ritmova, šansona, folka, rocka, popa i iz svakoga od njih pokupila po nešto da bi se na površini pojavila kao ništa od svega toga i sve to u isto vreme. Neke pesme pokupe više iz jazz sloja, kao prošlogodišnji poluhit "Avatar", neka su bliže Waitsu, kao "Deda Mraz je švorc", neke su bliže starogradskim izvorištima. Preovlađuje tročetvrtinski takt valcera, možda tu muziku baš to čini toliko privlačnom. U ovo podmuklo doba/kroz grad se šetamo mi/treba nam zemlja nova/da java postanu sni/vodi me u zemlju snova/tamo gde srećni su svi/zajedno u zemlju snova/idemo ja i ti ("Zemlja snova") (ni)je najboljiprimer Marićeve poezije. Sadašnjost je uvek u njegovim pesmama odvratna, prošlost nije ništa bolja ali od budućnosti se dosta očekuje iako zna dobro Marić da će nas i ona kad postane sadašnjost izneveriti.

Instrumentarijum su večeras sačinjavale električna gitara, akustična gitara i kontrabas ali i da je bio drugačiji ne bi se ništa bitno promenilo jer je glas i karakteristični način fraziranja prilikom pevanja ono što Kralja Čačka čini Kraljem Čačka. Svirka je bila dobra, publika je sudeći po reakcijama uživala, muzičari takođe. Opuštena atmosfera je bila, kako drugačije kad je u pitanju klasični barroom nastup. Kod tih kafanskih varijanti ne može se ni očekivati da svi ćute kao u Metropolitan operi, žamor mu dođe kao sastavni deo muzike.Lako ćemo za ovakve svirke, tu se Kralj Čačka snalazi kao riba u vodi. Problem je šta ćemo sa dugo očekivanim albumom? Krajnje je vreme da skine taj balast sa svojih leđa. Čini se da se vrti u krugu beskrajnih pokušaja da napravi savršene i konačne verzije svojih pesama. I to traje još tamo negde od 2006. godine. Mislim da bi mu bolje bilo da preseče i da ih izbaci onakve kakve su u ovom trenutku. Time će omogućiti sebi da nastavi dalje. Kuda, pitate se vi. Nemam vam ja pojma kuda. Ali Kralj Čačka će, siguran sam, znati kuda!

U prilogu je nešto što bi najviše ličilo na album Kralja Čačka

v