Treći album grupe Svemir je treći o kome pišem (o prvom pročitajte ovde, o drugom ovde) pa mislim da sam kompetentan da zaključim da ovaj nije poput prethodnih još jedan album spiritus movensa Svemira Zvonke Obajdin i njene prateće grupe već je ovoga puta pre svega grupni rad sa ipak i dalje presudnim Zvonkinim uticajem. Govorim o grupnom radu koji možda nije materijalizovan koautorstvom (iako jeste i tako) već više nevidljivim ali itekako primetnim nitima koje vežu sada već sasvim „srasli“ bend. Svaka grupa, ne samo Svemir, je na početku skup pojedinaca koji su se bilo slučajem ili namerom našli na istom mestu u isto vreme i počeli svoju priču. Onda polako počinje proces srastanja tokom koga pojedinci koji se ne uklapaju bivaju istisnuti. Oni koji ostanu sve više postaju celina iz koje je nekoga vrlo teško izdvojiti. Na kraju tog procesa dolazi do stvaranja organizma koji ima svoje kosti, mišiće, krvotok, mozak i srce. Organizma koji počinje da funkcioniše po automatizmu, besprekorno. Evo moje poente – mozak i srce Svemira je i dalje Zvonka Obajdin (što bi rekla Joni Mitchell, woman of heart and mind), ali mozak i srce ne bi mogli da funkcionišu bez kostiju, mesa, krvotoka i nervnog sistema koje čine Matko Boršić, Aleksandra Dokmanović i San Mikulec.

Prva pesma na albumu „Male laži“ je epitaf prethodnom životu i prethodnim vezama „..noć je bila puna buba i sjaja u travi, i malih laži kako se volimo i kako smo jedni drugima dragi i važni…“, stavljanje tačke na prethodni život koji je detaljno oplakan na prethodna dva albuma. Dramatični bubnjevi i nervozna gitara su govorili čak više od reči. „Iz daljine“ govori o novom životu, hinjenom samopouzdanju i realnoj nesigurnosti u novostečenoj slobodi „što ostane od mene kad skinem push-up i make-up i taj gard nedodirljive žene, ostane li išta da se vidi uopće…ne razumijem…“, govori i o potrebi da se nekome dopadneš i da budeš voljena „svijetlim li jasno na tvom horizontu, jesam li ti lijepa i da li mi se diviš…iz daljine…“.

„Vrijeme“ je, najkraće rečeno, Zvonkina balada o prolaznosti. U stvari, nije Zvonkina nego Matkova jer on je pisao tekst ali u Zvonkino ime. Inače, dok nisam saznao da je Matkov tekst a muzika cele grupe imao sam problem gde smestiti ovu pesmu. Nekako je odudarala od ostalih, naročito u tekstualnom (Zvonkine pesme imaju više detalja, ova je uopštenija), ali i u muzičkom smislu. Neću se sad post festum praviti pametan, ali moram reći da se oseća razlika između čisto Zvonkinih i ove u kojoj deli autorstvo. To nije loše jer otvara nove pravce za buduće delovanje grupe. Ali, već sledeća nas ponovo vraća u Zvonkin svet, čudesan i zastrašujući što bi rekao Mark E. Smith iz grupe The Fall. „Zmajev dah“ je pesma o temi koja je vrlo retko zastupljena u rocku – srećnoj, ostvarenoj vezi i spokoju kojim takva veza zrači. Ono la la la la la u refrenu pokriva, poput one beep-beep cenzure, sjedinjavanje dve duše i dva tela dok „magla prekriva zemlju kao zmajev dah“.

Pesma Tina Ujevića (1891 – 1955) „Pobratimstvo lica u svemiru“ je drugo Zvonkino zahvatanje iz njegovog opusa (na prvom albumu je moj večiti favorit koga nikad neću čuti uživo „Blaženo jutro“). Neko bi mogao reći da na albumu Svemira ova pesma funkcioniše na nivou dosetke (svemir-svemir) ali taj neko ne bi bio u pravu jer ova izvanredna pesma govori o važnim temama kao što su univerzalnost ljudskog roda, odnos individualnog i kolektivnog, dobro i zlo kao opšte i svevremenske kategorije. Ovo me asocira na to da se dobar songwriting, kakav je i Zvonkin, oslanja baš na ove univerzalne večite istine. Svako, ali baš svako, sasvim lično osećanje je razumljivo i drugim ljudima, ako ne svima onda bar nekima. Sve što čovek doživljava i preživljava već je neko doživeo i preživeo. Najbolji pisci pesama uspevaju da ličnom doživljaju daju univerzalno značenje, da postignu da se sa tim značenjem identifikuju drugi ljudi. Muzika je u ovoj pesmi podjednako grandiozna kao i poezija. Ivan Ščapec (ex Vlasta Popić, Seine) je taj koji je grandioznosti svojim sviranjem gitare najviše doprineo. „Zimska“ je pesma uživanja u trenutku, sada i ovde. Ko zna šta će biti sutra. U stvari, znamo šta će biti onog poslednjeg sutra, zato uživajmo u trenutku. Ovo je rimejk „Zimske pjesme“ sa prvog albuma Svemira koju je definisala gitara Roberta Kanizsaija, tadašnjeg člana Svemira. Novi aranžman je skoro potpuno napustio blues i zaputio se u elektronikom (programirani bubnjevi Dimitrija Petrovića u uvodnom delu pesme) prožet rock. Diskretna promena naslova i mnogo manje diskretna promena muzičke podloge sugeriše da to nije više ista pesma. Teško mi je opredeliti se za jednu od verzija, obe imaju svoje pluseve i obe skoro da nemaju minusa.

„Kasno (Indian Summer)“ je priča o kraju jedne veze lepo povezana sa atmosferom indijanskog leta. Muzički se nastavlja na prethodnu numeru, i ovde Aleksandrina gitara lepo i sa ukusom dočarava pozno leto. Verujem da je „Catch“, pesma Roberta Smitha (The Cure), za Zvonku važna iz njoj znanih razloga, pesma je lepa i dirljiva, nisam protivnik pevanja na engleskom, čak bi se moglo reći da kada je u pitanju rock muzika preferiram taj jezik i kod lokalnih izvođača ali mi ovde, između dve pesme na hrvatskom ipak deluje kao da tu ne pripada. Možda bi bolje bilo da je na samom kraju albuma. S druge strane, znam da je Zvonka dobro promislila kojim redosledom da poređa pesme i da ova nije tu gde je slučajno, zato, ostavimo je tu gde je i samo uživajmo u njoj. „Dunjina pjesma“ je po Zvonkinim rečima nastala pod uticajem The Velvet Underground a posvećena je njenoj kćeri. Violina Ivane Žabkar je baš lepo legla ovde i doprinosi tom Reed – Cale ugođaju. Jedna od meni najdražih sa ovog albuma. Kada sam čuo prelepu „Snijeg“ čiji je tekst delo pesnika Vjekoslava Majera (1900-1975) izvedenu sa nekim mirom i spokojem (možda jer su San i Matko izmenili instrumente) bilo mi je jasno da nijedna druga pesma do ova nije mogla zatvoriti album. Naizgled pesma o smrti iako ima i neka druga skrivena značenja. O tome a i o svim drugim pesmama zanimljivo i informativno je pisala Zvonka Obajdin na fejsbuk stranici Svemira, uživao sam čitajući. Usudio bih se čak da proreknem da to neće biti poslednje što ćemo od Zvonke pročitati – izdaće ona jednog dana knjigu, siguran sam u to.

Zvonka Obajdin i grupa Svemir su postali majstori dočaravanja različitih stanja i raspoloženja. Bes u „Malim lažima“, ljubav u „Zmajevom dahu“, seta u „Iz daljine“, rezignacija u „Snijegu“. Raznovrsnost je ono što je teško postići u okviru jednog autorskog iskaza. Obično se sve svodi na nijanse istog raspoloženja. Kod Zvonke se već na prethodnom albumu videlo da to neće biti slučaj, ovim je to u potpunosti dokazala.

Album je snimljen većim delom iz cuga što se itekako vidi, to mu daje verodostojnost. Produkciji Marka Mrakovčića i Dražena Gavrilovića nema se šta zameriti, sve je savršeno leglo. Na prošlom albumu koga je producirao sam bend muzika je na većini stvari bila razuđenija, ovde su pesme, što bi se reklo, utegnute. Nema ni jedne suvišne reči niti muzičke fraze. Uopšte ne čudi ovaj savršen sklad racionalnosti i emotivnosti jer Zvonkin mozak baš tako funkcioniše. Sledstveno tome, struktura njenih pesama, funkcionisanje njene grupe, upravljanje karijerom i kreiranje i pomaganje čitave scene potpadaju pod njegov racionalni deo, a otkrivanje svoga unutrašnjeg života i prikazivanje osećanja u emocionalni deo. Razum i osećajnost su kod nje potpuno odvojeni kao što i treba da bude.

Kad je sve tako idealno, a stvarno mislim da jeste, ostalo je da se ponadam da će disproporcija između kvaliteta grupe Svemir i njene popularnosti i vidljivosti u medijima početi da se smanjuje. Prvi koraci u tom pravcu su već načinjeni priličnim uspehom na top-listama prvog singla sa ove ploče „Male laži“. Uveren sam da će istoimeni album grupe o kome je ovde bilo reči dodatno pomeriti stvari u dobrom pravcu. Devojke i momci iz Svemira to svakako zaslužuju!